Hrvatski povijesni forum

Da li nakon svih ovih godina postoji mogucnost da ne bude crno-bijelo (ili-ili) ?
On je bio rasni politicar, vanredan drzavnik, (jer jugoslavensko krdo je trebalo drzati na uzdi), karizmaticna licnost, ali nije bio nepotista; nije ostavio iza sebe dinastiju, nije "otkupljivao" drzavne vile, i nije bio nicija imitacija ( kao recimo Franjo, koji se setao u uniformam sa narodnim vezom i cinovima, i koji je tako htio da bude on..)

Srpska istoriografija je od glorifikacije “najveceg sina naših naroda” preko noci prešla na demonizaciju “kumrovackog dželata”.
 Revizija proslosti koja treba da posluzi za opravdanje trenutacnog politickog momentuma.Posto je taj momentum sve grozniji i grozniji , i Srbija nije nista drugo nego "banana republic", onda Tito , kao simbol Jugoslavije, i njenih prednosti (koje je tesko priznati samom sebi nakon besmislenih ratova devedestih) je odlicna meta za danasnje "politicare" , kao simbol negativnosti i uzrok za danasnju situaciju (tesko je priznati vlastite greske)

 Dugo je Tito u dekretiranom komunistickom pamcenju bio olicenje antifašizma,antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove licnosti rušen i okvir njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u politickoj preradi istorije postao neaktuelan cim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifašizmom bilo složenije. U Evropi je antifašizam još uvek kljucna moralna idejnopoliticka vertikala, pa je na ovom planu demonizacija Tita bila složenija. Poslekomunisticka istoriografija konstruisala je nove antifašisticke subjekte (cetnike i domobrane) i “trezvene patriote” (kvislinge). Socijalisticka prošlost još uvek je živa, ali sada ne kao uzor, vec kao negativna slika koja ne treba da išcezne, vec da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva.Personifikacija te negativne slike je Tito, više kod srpskih nego kod hrvatskih istoricara. Kod savremene srpske inteligencije može se uociti nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanih žrtava kao osecajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove žrtve su cetnici,kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim informbirovci, rankovicevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloševiceve žrtve iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz
 1945. i žrtve "hrvatskog proljeca 1971". Oživljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom žrtvenom svešcu, neretko završava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost žrtava komunistickih režima svuda je metapoliticko jezgro novog prevladavanja prošlosti. Otuda i
 inflacija disidenata i fiktivnih žrtava komunizma. Disidentski diskurs se u višepartijskom režimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" “ili antikomunizmu bez komunizma” (Mocnik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog
 obima (od boljševika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla razlicito akcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mržnje Tito bio jedan od retkih postojanih sadržaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili žrtvom Titovog režima, pa je “stradanje” stvaralo beskonkurentski politicki kapital “starog borca”. Ipak su od Titovih
 žrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveci stradalnici) vec sa slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne žrtve koje se nisu mogle preobraziti u dželate,zato što u opštoj antikomunistickoj klimi kao levicari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

 Tito je bio harizmaticna licnost i vanredan politicar u svetskim razmerima. Kao takav, on je "licnost" , koja je u zadanim okolnostima donosila odluke, koje na duge , ili kratke pruge su mogle da budu dobre, ili lose. Mnoge nase privatne odluke, izgledaju dobro na kratke pruge, a posljedice tih odluka mogu biti jako lose u nekoj bliskoj , ili daljoj buducnosti.
 Ako zelimo da sudimo o Titu, onda bi bilo normalno da ga gledamo u retrospektivi njegovog dugog politickog zivota, i da ga podelimo u dva aspekta;

 1. domaca politika
 2. vanjska politika

 Domaci aspekt;

 1. Tito i KPJ (SKJ)
 2. Sistem radnickog samoupravljanja i razliciti (moguci) putevi razvoja nakon toga i politicke posledice istoga
 3. Tito i nacionalno pitanje
 4. Tito i Armija
 5. Relacije crkva-drzava u Titovoj Jugoslaviji

 Internacionalni aspekt;
 1. Tito i relacije sa Moskvom
 2. Tito i istocna Evropa (odnosi sa komunistickim partijama)
 3. Titov impakt na Balkan
 4. Titov impakt na jugoslovensko-albanske odnose
 5. Tito i Eurokomunizam (zapdne zemlje)
 6. Tito i pokret nesvrstanih